TREĆA VAZMENA NEDJELJA

Isus se ponovno očitova učenicima na Tiberijadskome moru. Očitova se ovako: Bijahu zajedno Šimun Petar, Toma zvani Blizanac, Natanael iz Kane Galilejske, zatim Zebedejevi i još druga dva njegova učenika. Kaže im Šimun Petar: »Idem ribariti.« Rekoše: »Idemo i mi s tobom.« Izađoše i uđoše u lađu, ali te noći ne uloviše ništa. Kad je već svanulo, stade Isus na kraju, ali učenici nisu znali da je to Isus. Kaže im Isus: »Dječice, imate li što za prismok?« Odgovoriše mu: »Nemamo.« A on im reče: »Bacite mrežu na desnu stranu lađe i naći ćete.« Baciše oni i više je ne mogoše izvući od mnoštva ribe. Tada onaj učenik kojega je Isus ljubio kaže Petru: »Gospodin je!« Kad je Šimun Petar čuo da je to Gospodin, pripaše si gornju haljinu, jer bijaše gol, te se baci u more. Ostali učenici dođoše s lađicom vukući mrežu s ribom jer ne bijahu daleko od kraja, samo kojih dvjesta lakata. Kad iziđu na kraj, ugledaju pripravljenu žeravicu i na njoj pristavljenu ribu i kruh. Kaže im Isus: »Donesite ribâ što ih sada uloviste.« Nato se Šimun Petar popne i izvuče na kraj mrežu punu velikih riba, sto pedeset i tri. I premda ih je bilo toliko, mreža se ne raskinu. Kaže im Isus: »Hajde, doručkujte!« I nitko se od učenika ne usudi upitati ga: »Tko si ti?« Znali su da je Gospodin. Isus pristupi, uzme kruh i dade im, a tako i ribu. To se već treći put očitova Isus učenicima pošto uskrsnu od mrtvih. Nakon doručka upita Isus Šimuna Petra: »Šimune Ivanov, ljubiš li me više nego ovi?« Odgovori mu: »Da, Gospodine, ti znaš da te volim.« Kaže mu: »Pasi jaganjce moje!« Upita ga po drugi put: »Šimune Ivanov, ljubiš li me?« Odgovori mu: »Da, Gospodine, ti znaš da te volim!« Kaže mu: »Pasi ovce moje!« Upita ga treći put: »Šimune Ivanov, voliš li me?« Ražalosti se Petar što ga upita treći put: »Voliš li me?« pa mu odgovori: »Gospodine, ti sve znaš! Tebi je poznato da te volim.« Kaže mu Isus: »Pasi ovce moje!« »Zaista, zaista kažem ti: Dok si bio mlađi, sam si se opasivao i hodio kamo si htio; ali kad ostariš, raširit ćeš ruke i drugi će te opasivati i voditi kamo nećeš.« A to mu reče nagovješćujući kakvom će smrću proslaviti Boga. Rekavši to doda: »Idi za mnom!«

Iv 21, 1-19

Današnje evanđelje pred nas donosi dvije situacije, prva se događa nakon cjelonoćnog  ribarenja koje nije donijelo željeni plod, dok je druga na obali u razgovoru Isusa i Petra. Krenimo od ove prve; učenici kao vrsni ribari ili barem većina od njih, nisu uspjeli ništa uloviti. Zatim dolazi neznanac i govori im da odu baciti mreže na desnu stranu i to po danu, a oni to čine bez ikakvog propitkivanja. Ne bi to bilo čudno da su oni znali da je Isus, ali ne znaju. Zdrav razum bi im morao reći da to nema nikakvog smisla jer riba se ne lovi po danu, barem ne na taj način, no ipak su ga poslušali i učinili to. Zašto? Jer je njegova riječ imala težinu, imala je smisla iako je to bilo van svake pameti. Nisu ga poznavali, ali ipak su to učinili. Nije zapisano, ali možemo povezati sa dvojicom učenika na putu u Emaus. Isus im tumači pisma, a u njima srce gori iako ga ne prepoznaju kao Krista uskrsla. Ako želimo aktualizirati tu situaciju možemo je povezati sa ljudskim traženjem poziva, Božje volje, hoda s Bogom kroz život. Dok Krista nije bilo uz učenike nisu ništa ulovili iako im je to bila struka, a sa Isusom ulovili su i više nego dovoljno u situaciji koja se protivi svemu što znaju. Tako je često i u našim životima. Mi vjerujemo Bogu, pokušavamo osluškivati njegovu riječ, ali često ga ne prepoznajemo, nego se krećemo u nekim svojim sigurnostima  situacijama koje poznajemo, ali znamo ostati bez ploda u njima iako smo sve dobro napravili. Pri tom osluškivanju dolaze nam neke “lude” ideje i misli koje odbacujemo jer eto to nije po našem namislu. No možda upravo Bog nama tada govori i želi nam dati obilje, a mi se bojimo riskirati jer nismo spremni poslušati tu ludost. Upravo ovo evanđelje nam pokazuje kako se trebamo nekad prepustiti Božjem vodstvu iako nismo sigurni je li to upravo od Boga. To ćemo vidjeti upravo po plodovima. Ivan nikad ne bi mogao reći “Gospodin je” da nisu ulovili punu mrežu riba. Bog uvijek dolazi sa plodovima i ne daje na mjeru, ako smo otvoreni njegovu vodstvu. To darivanje nije nužno samo u materijalnom obliku, nego često puta u duhovnom miru, radosti, onome što je nama najpotrebnije u tome trenutku. Sve se to može dogoditi, samo ako dopustimo uistinu da nas Božja uputstva vode izvan one naše sigurnosti svakodnevnice. Bog nam je dao talente i po tim talentima nas želi voditi. Vodi nas u onome u čemu smo dobri, ali traži od nas otvorenost i izlazak iz neke rutine kako bi pokazao da je i dalje on taj koji vodi. 

Druga situacija jest razgovor Petra i Isusa. Nakon što mu Ivan “došapne” da je to Krist Petar bez razmišljanja skače u vodu i ide k njemu. Iako su udaljeni od obale oko 100 metara Petar ne može dočekati, hrli mu u susret, a Isus već čeka sa pripravljenim doručkom. Da je Petra znao što će ga Isus pitati vjerojatno ne bi toliko žurio, ali ta pitanja su morala doći. Svojevrsni Petrov popravni ispit slijedi nakon doručka nakon što su se okrijepili. Krist im je dao hranu koju oni nisu imali, daruje im kruh i ribu kao nekoć prije uskrsnuća. Što drugo neko slika euharistije.. No vratimo se ovome Petrovom popravnom ispitu. Tri puta ga je zatajio i tri puta je ispovjedio da ga voli, ali kaže: “Da, Gospodine, ti znaš da te volim” te se treći put ražalostio. Bilo je potrebno da Petar sam sebe uvjeri kako voli Isusa, bilo je potrebno da izjavi to. Znao je Krist da ga Petar voli, ali poznavao ga je i dublje od toga i znao je da Petar ima naglu narav te da mu je potrebno osvijestiti neke stvari. Tako je i s nama često puta. Mi sve znamo, mi sve hoćemo no kada treba doći čas da to kažemo i zauzmemo se za nešto mi zanijemimo. Upravo po ovome tekstu nikako ne može opstati ona teza: “Ne moram ja reći svoju molitvu, svoje grijehe, kad ih Bog već zna.”. U ovom evanđelju Isus svakome od nas govori: “Da, ja znam tvoje grijehe i tvoje molitve, tvoju vjeru i nevjeru, ali potrebno je da to izrekneš.” Kao što je znao da ga Petar ljubi, ali bilo je potrebno da Petar to izrekne pred zajednicom. Tako i danas mi svoju vjeru ispovijedamo pred zajednicom. Svoje grijehe ispovijedamo pred svećenikom, ali sam Krist oprašta. Krist nije ustanovio Crkvu kao mjesto pojedinca i mjesto samoće. Baš suprotno, ovdje smo si braća i sestre i zato tako i djelujemo ili bi barem trebali djelovati jer sam Krist nas to uči. 

Poruka današnjeg evanđelja jest takva da se trebamo ponekad odvažiti izaći iz vlastite komocije te učiniti ono što od nas Bog traži iako je to meni ponekad suludo, ali plodovi koji će nastati iz toga bit će mi pokazatelj jesam li na pravome putu. Tako je bilo sa sv. Petrom, izašao je iz svoje sigurnosti, jest da se ražalostio, ali to mu je donijelo tolike plodove da je mogao voditi Crkvu kao prvi papa. Stoga i mi se odvažimo dogovoriti na Božje upute koje su ponekad možda i sulude, ali su korisne za nas i sve one oko nas. Samo po Božjem vodstvu mi uistinu možemo ići naprijed! 

Leave a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *